To

Da li znaš?
Izrečeno gubi snagu,
prestaje biti To.

Koji je vazduh kojim žmuriš…
Iz nadsvesti,
Kao zrelu jabuku –
Otkineš, pružiš…


Voleo te je, da.
Srcem, Dušom i Pesnicom,
Onako kako ljudi vole.

Ostaje melodija,
Ponekad čuješ,
Obuzme te jeza.
Mržnja je samo
ustajali deo te reke…


Neka bosa deca sad
Trče okolo,
kažu : “ Slobodna si “…


Kako su divne ove noći…
Zlatni bičevi kidaju kožu
– ona nije neophodna.
jedan, Pogled,
dva, Osmeh…

Da li znaš?
Izrečeno gubi snagu,
prestaje biti To.

Moja vera

Koga li lažem, kad sam nihilista, i mizantrop. Uglavnom ne volim ljude, možda ne volim ni život – pomisao na večni život me užasava, osim ako večnost nije čista sadašnjost, a ne trajanje u vremenu. Jedino što neku vrstu oslonca povremeno nalazim u kratkoj unutrašnjoj molitvi Isusu – od toga se sastoji moja vera. Mada, ipak… i to je valjda nešto.

Konzistentnost

Magnetični je posedovao psihotičnu veštinu povezivanja naizgled nepovezivog. Čak je i jednostavne, prostodušne ljude uspevao da zainteresuje za svoju komplikovanu priču; kao da su njegove sumanute ideje nešto najnormalnije o čemu čovek treba da razmišlja. Poneko bi i opljunuo njegovo naizgled neobeštećeno lice, ali on je nastavljao dalje, misteriozno zaluđen: ‘Mačke su stoici, one osećaju, ali im se lica ne menjaju.’, ‘Uzmi najbolje od života, tako što ćeš poludeti mlad.’..Vremenom, proneo se glas o njemu kao o nekoj vrsti seoskog Sokrata. Jer, ipak, bio je vrlo harizmatičan, energičan, i konzistentan.

Topli život grada

Toplih letnjih popodneva, čak i uvek brza i sveža reka kao da pomalo usporava. Neki snažni muževi u baštama na obali ispijaju svoja mlaka piva. Rumene devojke u suknjicama šetaju svoje isplažene pse. Stariji sugrađani se sunčaju, i pomalo kvase noge u plićaku. Grad diše, i povremeno povuče dim iz svoje lule. Blagi mir izgleda da ne remeti ni prolazak onog veselnika, što deluje da ima neki poremećaj termoregulacije, pa i leti i zimi hoda u šorcu. Nikom kao da ne smeta ni momak sa štafelajem, koji ponekad slika pored reke, a sumnja se da jeseni provodi na lokalnoj psihijatriji. Doduše – njima uglavnom niko ne prilazi baš blizu – ali ih niko ni ne dira. Tih letnjih popodneva, svi deluju donekle srećni, sve se nekako toplo pretače i odvija; teži da bude što mirnije, i bez nepotrebnog znojenja.

Nevešta ljubavna pesma

ona ispija otrove sveta

čašu za čašom

ne bi li postala imuna,

ali izgleda da ne vredi.

on se seća

kako tad jednostavno

nije bio spreman

za njenu dušu,

ali to je već drevna istorija

od koje se krv zgrušava.

mislima joj šalje poruku:

niko ne voli tu reč

niko ne ceni bol

iako bez njega

ne bi razumeli prijatnost.

budi srećna

onoliko koliko

labud među vrapcima

može biti.

Pažnja

Volim da pišem. Volim i da neko to pročita. Kao možda i sve u svemiru, hranim se pažnjom…

O meni će neko, nekad, u najboljem slučaju, možda reći: ‘Pisao je male, kratke, pesme, i pričice. Pričice – propalice. Uglavnom o sebi. Hvala mu na sažetosti. Mada, da nije pisao ništa, bilo bi možda još bolje. Ne bi mi pojeo ni to malo vremena.’

Ali, nešto se mora čitati.

Ili ne mora?

Lično, zapravo ni ne volim većinu knjiga. Zamorni su mi kružni tokovi radnje, razvijeni na kore stranica; razglabanje, kao beskonačna gibanica. Nisam siguran ni da volim hepi – end u knjigama. Bolje ga ostavi nedorečeno.

Ono malo pisaca, koji mi nešto znače, čitao sam ponovo. Pesoa. Razgovori sa Sioranom. Ranije Kastaneda.

Sa ostalima sam se uglavnom samo upoznao. I to je u redu.

I?

Koja je poenta ovog teksta?

Pa ta, sa početka:

Volim da pišem. Volim i da neko to pročita. Kao možda i sve u svemiru, hranim se pažnjom…

sve ćemo zaliti cvećem

..eh, današnja, bilo koja doba..kad smo mi bili starci, lizali smo iste izloge..umorni neki mladići, ekskurzija u kompjuter..izroštiljali smo poslednju nacrtanu ovcu, ukinuti su mostovi i dodiri..prelazak na virtuelno, vrlinski..nije da mi smeta, samo zbog nečeg tiho povraćam noćima..majmuni masovno evoluiraju, beže iz zoo vrtova..putevima srca.. neočišćen tarzan spava na grani..da sam profesor, pobegao bih sa časa..isplati se, na kraće staze..još jedan zadah, proleća, što je stiglo, i podseća na.. proleće..

Razgovor dva mudraca ispred prodavnice

  • Kaže realnost, a šta je realnost, beton, trafika, čovek na uglu. Mada verovatno nije ni samo to. Nekad sam i ja bio dete, a sad sam odrastao, i creva mi propadaju od lošeg piva.
  • Ma, budućnost je iza ćoška, deca rano postaju polna..odrastanje na internetu, starenje po kancelarijama.. mi smo bar imali klikere..ali smo ih pogubili.

Umbilicus

Zagledan u tirkizna vrata

Izgubio sam se u nekim čudnim dimenzijama

Povukla me neka sasvim nenametljiva sila

Ovde i tamo je nestalo

Raspršio sam se na sitne tokove

Čudan spokoj

Pomirenje

Muva na meni

Saveznik

Sasvim svejedno

I sasvim gde treba da bude

Sećanja na detinjstvo

Na nanu i dedu

I to čarobno dvorište

Boje

Sve postale su tirkiz

Mir

Kroz pupak svemira

Ušao sam natrag u hacijendu

Trebalo je da jedem neki krompir

Ali nije ga bilo

Muzika

…kad sam bio mali mlakonja…

…komšija me gađao iskidanim rečenicama sa terase…

…valjda je lečio ćelije…

…možda ne moždane…

…individualna iskustva koja sišemo…

…neka – sporooslobađajuća…

…dođe li tebi nekad da skineš lice

i nestaneš u crnoj vatri letnje noći…

… ili kad je sneg i belo je

da lizneš na primer malo tog snega

legitimno belog…

…ako je tako

onda možda imaš sve simptome momče…

…deluješ tužno

kao prazna školska učionica

na početku leta…

…lezi i čekaj da sazri

muzika u tebi…

tihost


Glumim sebe..čitanje knjiga, pompezno šikaniranje čaja..tehnika zahvalnosti..sredom radimo zagrljaje..može i drvo..produhovljenje kiseonikom, traženje svojih dlanova u snu..nabrajanje, beskrajno nabrajanje..poneka neočekivana pesnička slika.. iznenađenje je emocija, muskatni oraščić čednih..tišinski nezreo,

Silentio

vežbač nedelovanja, silentio,

je izašao iz nebesedilišta – ćutališta bezosećajnih emotivaca.

na putu od glasa ka tišini,

postade besposlen i bezazlen.

izdržao je bez životinjskih vlakana i mlečnih masti.

pobedio je „niže on“.

međutim, u povratku u svet, svet „običnih ljudi“, olinjao se i pao.

život, život „običnih ljudi“, ga je sačekao i nebesmisleno omlatio.

a nosio se mišlju da je možda postao snažan kao zemlja, lep,

možda drevan i nezainteresovan?

nije važno silentio, ne očajavaj, nego ojačavaj.

nomen est omen,

bat nomen iz en ajland.

Prezupč

Oči su mi prezupčile na crno. Nisam slep, ali dioptrija je čudna, astigmatizam dna, mračno zakrivljenje. Kako se zaustavlja ovaj točak, trijumfalna kočija poraza? Rečeno mi je da me je teško voleti. Moje jezgro mi deluje bušno, niz obraze mi curi samosažaljenje. Ipak, još uvek plešem svoj jadni ples. Voleo sam Hesea, ili mi je bar bio zanimljiv. Možda je vreme da konačno zagrlim tu famoznu sreću, kao idiot.

Kratak esej o imploeksploziji

Ponekad pomislim, u umetnosti je spas, novi talasi umetničkih duša spraće nam bol. Nadahnuće nas, jer mi, umetničke duše, nadahnjujemo jedna drugu. Ali nije tako, jer svet se obnavlja dobrim, jednostavnim ljudima. Oni uglavnom i tolerišu, i nose, naše zaluđene, komplikovane guzice na grbači. Ko se gubi u apstrakcijama, nalik je životinji koju vodi zao duh, reče Gete. Bez toplih, pristojnih, prijateljski nastrojenih ljudi, koji nas drže na zemlji, trpe naša sranja, i piju s nama kafu, možda bi odavno mi, umetnički nastrojeni vetropiri, odleteli, i sagoreli – negde u gornjim slojevima atmosfere, ili implozija neka, ko će ga znati, imploeksplozija..

Winter blues

prošao sam kroz krizu identiteta

da bih shvatio

da ga nemam

nova je godina

nosi me reka piva i testa

u grlu knedla

u ruci petarda

simbol slobode

čudesna spravica

uveća strah

posle dođe

olakšanje

iznenada

nasukan na obalu

nisam više u elementu

da budem u jedinjenju

ionako polako ističe

vreme poseta

bilo je veselo

vidimo se po potrebi

javiću se kad zatreba

podgrevanje duha

u međuprostoru

sušim svoju

vlažnu masku

i slušam neku

melanholičnu muziku

Mogućnosti

Sunce,
Pružaš mi ruke,
Grliš me.
Veselo pokazuješ
Sve te staze,
Koje čekaju da ih se otkrije.
Sunce,
Tvoja snaga prožima
Najudaljenije delove
Ove -metar sa dva- odaje.
Vreme je da izađem
Iz ove trule kule.
Moju ruku dugo je vodio Mesec.
Sada je pružam tebi.
Sezona se menja.
Strah promalja svoju ružnu glavu,
Suzama zove,
Rizično je, i
puno niskih pobuda tamo dole, kaže.
Tvoje vatrene strele lete daleko,
Čine Mogućnosti vidljivim
I najkrmeljavijem oku.
Makar zbog njih.
Vreme je.

Prerija..

Prerija. To je sloboda. Da se razumeš u kamenčiće. Da umeš da razgovaraš sa biljem, sa kojotom. Da se razumeš u vetar. Da imaš drugara tipa Don Huan, ili Don Henaro. Plaše me malo ti Indijanci. Ogromnost njihovog znanja. Mislim da su bezbožnici, ili neznabošci, ali puni nekog znanja o prirodi, i univerzumu. Podeljen sam. Imam suprotstavljene težnje. S jedne strane sam Bogobojažljiv, s druge željan slobode. ‘Nešto te deli’.

Jeste li čitali Karlosa Kastanedu, kakvi su utisci?

Prelazak

Pri odlasku, zamišljam se kraj mosta. Misli su mi magla, nepravilno postavljena rosa. Sećam se da sam bio neko, ali ne i ko. Celo životno iskustvo bi možda moglo da stane u jednu rečenicu. Pored reke, najlepši deo grada, ali veče odiše ničim, i sve je za nijansu bleđe i pliće.

nisam siguran

***

zima uživa u svojoj tihoj moći,

da se po meni prospe leto,

opet bih se osećao isto.

***

umreti u borbi, ili predaji,

šta još dati, ili uzeti?

***

poneka kap sa česme ideja:

još uvek me održava, i – trpi?

***

životni saveti –

(koje se ne usuđujem dati, ni primiti):

– ne možeš ući dvaput u istu prodavnicu.

(ponavljaj, afirmiši, ako hoćeš.)

– prepisuj stara umetnička dela:

grad je drugačiji kad se gleda s neba?

***

lično, probio sam u neku čudnu smelost da pišem stihove –

ponekad se stidim zbog toga –

(mada više je to neki lep beg iz dosade.)

***

željan sam slobode, a nisam siguran ni šta je to..

Januar

***

Odmalena: rođen u ovo, iz patnje, magle, takođe i snova. Uglavnom isti izbor reči: kitnjasta salata teške melanholije, i beznađa.

***

Danas ti za prosvetljenje izgleda samo trebaju pare za dobre suplemente.

***

Tek onog ko kuka slušamo s pažnjom, pod uslovom da nije previše glup. Čim reče pčela, i sunce, svi pobegoše.

***

Sanjam u poeziji, u tišini. U snu sam ponekad neko zanimljiv, voljen, ili bar simpatisan.

negde mi je iz džepa ispao smisao

gubim se u jastucima. rašljama tražim život po sobi. opisujem tupe krugove, dočekujem prazne godine. sredovečna snoviđenja. izađi napolje, kažu. uzjaši ukroćenu prirodu. uhvati talas energije eksplodirane zvezde. nagazi beton, upoznaj ljude. ali, znaš, išao sam tim putevima ranije. probuđenja, i ponovna uspavljenja. ulaganje u sećanja, poluneprijatna prijateljstva. deluje mi uzaludno, kao leptir kravata na slonu. negde mi je iz džepa ispao smisao.

Kratka rasprava o dva kompasa

Mokra usamljenost
Na primer
Dva stranca
Plutaju praznim svemirom
Dva pokvarena kompasa
Ne čine jedan ispravan
Probali su
I probali
I probali opet
Dok im
Ruke nisu postale kvrgave
Oči krvave
Srce prazno
Ne žale ne očekuju više
Nisu učili na tuđim greškama
I kad očajni
Nakon svega
Predvečerjima lutaju
I pomišljaju da odustanu od svega
Možda baš oni
Sasvim neočekivano
U takvim trenucima
Jasnije od drugih čuju
Tihe
Tonove
Sfera

dobrodošli

ležiš na travi
nebo je puno zvezda
ispunjeno je nečim dobrim
ti sanjariš, ono ti obećava
doziva iz dubine

zatim

popodne preko pruge
do starice koja živi skromno

osećaš slobodu, osećaš je, miluje te
tako teku dani

onda

dođe nešto drugo, nešto tamno
više epilog, manje život

ostane ti ništa, ti baciš i to ništa
trenutak crnila

tad

povratiš sve, setiš se snage
budeš opet nov
dani su opet

dobrodošli

Zreo zaborav

dok grad, lep i tužan, počiva na betonima i mirisu humusa,
mi šetamo pored reke,
i nadamo se
nekim olakšavajućim okolnostima.

razobličeni zvuci letnjeg doba
već su se jesenas tiho odbili o našu površinu,
tako da, po zimskom muku,
možda možemo pretpostaviti da je – prošlo.

poput retkih usputnih hodača,
uočavamo ta, naoko,
sitna noćna zbivanja u nama,
i svakim novim korakom bliži smo – čemu god.

spomenik

muči li tebe ista pomisao na svaki dan,
rudimenti letnjeg doba,
i primetno izduživanje senki.

hladni dodiri postaju kružno stvarni,
ako je to uopšte moguće izneti kao tvrdnju,
i neka samoća donela je zimu u mene,
pre vremena.

dešavalo se ranije, pa nije suludo verovati,
da će topli talasi opet preplaviti,
i očistiti ulice suncem.

ali, nije uzalud podići spomenik od snega.

Haler

kotrlja se niz ulicu

kao mrak kao loš stih

dok ga karlica haosa karlica straha

udara u glavu

sačuvaće svoj sićušni javni život

pisaće kratke crne priče sa dna

pregaziće neništavilo u boji

samo mu dajte

živahne dojke kakve tople žene

neka se probudi veseo u žućkaste dane smisla

te noći

moj bol je veći od tvog, kaže mi prolaznik u hodu..seli smo na trotoar, i tugovali zajedno. našao sam prijatelja u njemu. skupljam bačena jutra – kaže on. ne znam da li sam gladan, ili sit života – kažem ja. ovaj grad me ne poznaje – kaže on. od samoće spavam za trojicu – kažem ja. i tako smo sedeli, i tužno licitirali, a noć je duboko ušla u naše kosti..ujutru sam se probudio, i shvatio da ga nema, a možda nije bilo ni mene, dok nas je vetar tiho obavijao, te noći.

Doba belog luka

vreme tvrdo kao starački hedonizam.

suva pinealna žlezda,

dokrajčena mašta lavova.

neki još gaje sunčane paradigme.

cvetni sokovi lepe se za nepca,

majke grle svoju brašnjavu decu.

u golubarnicima se primila neka divlja duhovnost.

***

danas sam upoznao nekog ko ne postoji.

odložili smo instrumente, svirali u reči.

smejali smo se:

opljačkana srca.

Novembar

vetar kotrlja lišće i sitne životinjice, drži čas jeseni.
donji deo godine.
čeka se šećer s neba.

na televiziji žene zmajevi:
njihov moćni muškarac, njihov san.
kad zazviždi, da se i oblaci okrenu.
krilato, dostojno novembra.

lično, manjak dopamina, slučaj u svesci.
polubudno pretačem snove u reči.

Sigurno možda

simfonija razapinje kožu lišća.
ta pojava možda podstiče neke ljude
na razmišljanja o prolaznosti,
o smislu života.

vetar nosi kesu nekom čudnom pravilnošću.
ta pojava ih možda podstiče
na razmišljanja o tome
da je sve u redu, i kako treba da bude.

to je kao neka vrsta standardne procedure:
dok dan odmiče, i senke se izdužuju,
nejasna sećanja na prošlost,
i mrmljanje priznanja na ivici snova:

jedino je možda sigurno.

možda.

Toplih očiju ka jugu

on i njegova braća po ludilu
stoje sami i srebrni
na ravnoj površini iznad koje su zvezde.

skupljaju svetlo kroz pukotine razuma.

trnje vokabulara i neovlašćena radost,
džinovska rebra mrava i limfociti kaktusa.

valjaju se u sumanutim idejama.

ustvari vare pokisle ostatke njih samih.

nisu sigurni da znaju tačno šta hoće.

možda žele da se vraćaju dok ne pobede.
možda sanjaju da nestaju toplih očiju ka jugu.

on i njegova braća po ludilu
stoje sami i srebrni
na ravnoj površini iznad koje su zvezde.

Eskapizam

često se grubo prevrćeš
po utrobi dana.
često noć, neumiljata,
krši tvoju nežnost.

ipak, čitao si knjige, i sad znaš:
psihička realnost jednako je bitna.
nema veze što je sva iznutra.

stoga, s predumišljajem:
ispraćaš događaj
koji se nikad nije desio.
nazivaš to
svojom prošlošću.

vertikalizacija čarobnog čovečuljka.
ionako poljupcima često potpisujemo ugovore.

na dnu vazdušnog mora

na dnu vazdušnog mora,

psihički se znojimo:

svaki dan je tužna predigra za sledeći.

 

na dnu vazdušnog mora,

ostali smo mi, promoteri poraza:

trljamo čela, kašljemo pamuk.

 

na dnu vazdušnog mora

prisutna je iscrpljujuća veština osmeha:

grč beskućnik.

 

na dnu vazdušnog mora

ne pričamo o teškim stvarima:

mumlamo o sreći.

 

na dnu vazdušnog mora

mitološki trpimo, i glasno ćutimo:

usamljenost.

Create your website with WordPress.com
Get started