Sigurno možda

simfonija razapinje kožu lišća.
ta pojava možda podstiče neke ljude
na razmišljanja o prolaznosti,
o smislu života.

vetar nosi kesu nekom čudnom pravilnošću.
ta pojava ih možda podstiče
na razmišljanja o tome
da je sve u redu, i kako treba da bude.

to je kao neka vrsta standardne procedure:
dok dan odmiče, i senke se izdužuju,
nejasna sećanja na prošlost,
i mrmljanje priznanja na ivici snova:

jedino je možda sigurno.

možda.

Toplih očiju ka jugu

on i njegova braća po ludilu
stoje sami i srebrni
na ravnoj površini iznad koje su zvezde.

skupljaju svetlo kroz pukotine razuma.

trnje vokabulara i neovlašćena radost,
džinovska rebra mrava i limfociti kaktusa.

valjaju se u sumanutim idejama.

ustvari vare pokisle ostatke njih samih.

nisu sigurni da znaju tačno šta hoće.

možda žele da se vraćaju dok ne pobede.
možda sanjaju da nestaju toplih očiju ka jugu.

on i njegova braća po ludilu
stoje sami i srebrni
na ravnoj površini iznad koje su zvezde.

Eskapizam

često se grubo prevrćeš
po utrobi dana.
često noć, neumiljata,
krši tvoju nežnost.

ipak, čitao si knjige, i sad znaš:
psihička realnost jednako je bitna.
nema veze što je sva iznutra.

stoga, s predumišljajem:
ispraćaš događaj
koji se nikad nije desio.
nazivaš to
svojom prošlošću.

vertikalizacija čarobnog čovečuljka.
ionako poljupcima često potpisujemo ugovore.

na dnu vazdušnog mora

na dnu vazdušnog mora,

psihički se znojimo:

svaki dan je tužna predigra za sledeći.

 

na dnu vazdušnog mora,

ostali smo mi, promoteri poraza:

trljamo čela, kašljemo pamuk.

 

na dnu vazdušnog mora

prisutna je iscrpljujuća veština osmeha:

grč beskućnik.

 

na dnu vazdušnog mora

ne pričamo o teškim stvarima:

mumlamo o sreći.

 

na dnu vazdušnog mora

mitološki trpimo, i glasno ćutimo:

usamljenost.

Create your website at WordPress.com
Get started